Dvadeset mrva
Dvadeset kvadrata jeseni
Izgubljeno ispod kože
Budi me
U oku mi fermentisana tišina
Na rame kasne ptice
U kostima plove lađe
A more nadolazi
Miluje početak kraja
Očima ga čuješ
Dvadeset galona jeseni
Na jednoj staroj fotografiji
LJubi me
LJubi te
Pre nego oslepim
Postani nebo
Magla sam na reci
Neka svu prazninu tvoju
Izmeri zemlja u meni
I videćeš
Ostaće dvadeset mrva duše
Da te čeka
Dvadeset mrva bezvremenih
Ona potajno mrzi leptire
Ona potajno mrzi leptire
ne voli oblake od mandarina
ne voli cveće od gline
ona često daje bombone beskućnicima
i još češće im priča o nama.
Ona potajno mrzi leptire
ne voli kišobrane kao ni novo vino
ne voli da nešto mora
ona često hrani tišine uspomenama
i još češće male ptice uči da lete.
Ona potajno mrzi leptire
nacrtane na njenoj haljini
na njenom telu
nacrtane
mojom rukom.
Ako ugasim televizor
Ne govori mi o ljubavi
Sve mi nedostaje
Mrak je na ulicama i usnama
Pod stolom plivaju ribe
Tišina
Samo mesec od selotejpa večera slova
Na tapetama tvoje sobe
Ćutim
Gricka me ulica
Provocira poslednji piksel slike
Ako ugasim televizor
Zaboraviću
I biće kasno
I kasno je
Da te tražim po uglovima
Od glave do pete
Izgubljenu
Jesen
Ne mogu ja njima reći koliko volim jesen
Slep je to narod
Grub
Ne ume sa bojama
A jesen bez boja
Može li neko zamisliti jesen bez boja
I dlanove pune lišća
I ono čekanje kiše
Celu jesen bez žute
Bez šarenih kišobrana
Što rastu iz rebara slučajnih prolaznika
Na ulicama kojima si prolazila
I onim do njih
Na kojima te još uvek čekam
Na kojima te još ljubi
Moja duša
Ne mogu ja njima reći koliko volim jesen
I onaj mali svemir ispod kaputa
Kada se skupiš uz mene
A prsti nam se ujedaju
Od sreće
A zagrljaj postane mera svega
Ne mogu ja njima reći koliko volim jesen
I da svaki list je
Samo ljubav
Samo ljubav tvoja