Dok su se vozili prema tamo trudio se da ne misli. Mislio je on, mislio još kako, ali trudio se da ne misli one misli što samo bi otežale ono što je došao učiniti. Ali bila je noć i za noći si čovjek ne može pomoći a da ne misli. Još su im svašta i dojavljivali i takve je dojave pratio dobro i pratio ih precizno, jer to je morao činiti.
Stigli su. Najteže je bilo po prvi put stići. Izišao je van i gledao i slušao i pomagao da ih se unese. Gledao je i slušao one koje su unosili i gledalo i slušao one koje će tek unositi i koje će unositi ona druga kola ili netko pak treći. I gledao je kuću i taj znak i gledao spaljene zidove i urušen krov i gledao ona vrata.
Ušli su nazad u kola i vozio je. Mogao je čuti ove iza, ali vozio je kako treba. I bila je noć i cesta je bila duga u toj noći. Dovezli su ih i iznosili ih van. Gledao je dok su ih iznosili i bio im svima veoma blizu i mislio je tada kako nije htio misliti. Gledao je i slušao.
Krenuli su nazad. Vozio je. Sada kada više nije bilo potrebe da im išta više dojavljuju, sami su sebi svašta dojavljivali. Srce mu je udaralo kao bubanj i bilo je zajebano voziti. Ali on je morao voziti. Morao. On je bio taj koji je morao voziti. I on je vozio i molio se Bogu da vozi kako treba. I bila je noć i vozio je. I stigli su ponovno i gledao je i slušao nanovo. Crni talog i vrisak i plač i kuća i unose ih još. Još. Unose ih još i još i još i toliko ih je mnogo. I sve je on to gledao i sve je to on slušao. A onda je ponovno vozio. Čitavu je noć vozio. Čitavu je tu dugu noć vozio. Vozio po toj cesti.
Stigao je kući i legao. U toplome je krevetu tek tada, sve ono što je slušao i gledao, sada čuo i vidio. Naposljetku je i zaspao. Ali bio je onaj koji je vozio.
