Brine me sudbina naroda Džan
Volim kada se
kuvano jaje
lako ljušti
Milenine pesme
su teške
za mene
ali mi ipak
prijaju
Na kraju krajeva,
brine me
hoće li Ajdim
uspeti da
usreći narod „Džan“
Kada se vrati
iz Moskve
Ili ih je ipak
pustinja obukla
u svoj slatki,
duboki
san
Tamo negde
daleko na Istoku
gde se spajaju
Turkmenija i
Avganistan
In-Nadur
Već na samom
početku te kratke
plovidbe
ugledao sam
sa trajekta
ostrvo Gozo.
„Ogigija“,
tako ga je
Odisej
nazvao
kada se hiljadama
godina
ranije
iskrcao na
ovom
istom mestu
gde sam sada
nogom
kročio i ja.
Video sam
Džgantiju
megalitni
hram,
prošao kroz
Viktoriju
prošao kroz
Mdžarr.
Htedoh poći
ka pećini
gde Kalipsa
spava,
al u gradu
In-Naduru
zabole
me glava.
Pust
trg
i crkva
Svetog Petra
i Pavla.
Neće mene
prevariti
nimfa!
Nek mi pukne glava!
Itaka me
moja čeka,
zbogom
Gozo,
gledaću te
samo
izdaleka.
Kamene gore Spartohorija
Igrali smo se
gumenom
loptom
balonjarom
U tom malom
jonskom primorskom
selu
Dečak,
sin gurbeta
koji je prodavao
pletene korpe
I ja.
I video sam
mu sreću
u ciganskim
očima
I sećam se
osa
kako napadaju
Vanju
a samo
smo čekali kombi
koji će nas preko
kamenih gora
prevesti na
plažu preko.
Sve se to zbilo
leta gospodnjeg
2017. godine
na ostvru Meganisi
južno
od Epira.
Kimitirija
Gledam
kako mi
polažu kosti
u spavaonice,
kade mi tamjanom
belo lice
dok more urla
a orao klikće
sa litice.
Nemam ni majke
ni oca.
Pola života
čitao sam tipike,
žitija i svete spise,
pokušavajući da
spoznam Tvorca.
Uzalud vam
prijatelji sada
pridike.
Znam, pogrešio sam.
Oprostite mi
Lazare, Sunčice
i Dimitrije.
Oprostite i pozdravite
vašeg oca.
Polažu mi kosti
u spavaonice,
iguman peva,
tamjanom mi kade
belo lice i
priznajem
kukavica sam.
Sahranjuju me pored
mora
dok orao
klikće sa litice.
*Kimitirija- u prevodu sa grčkog jezika „spavaonica“. Misli se na manastirsko groblje u koje se polažu mošti monaha gde će počivati do trenutka kada se mošti otkopavaju a na isto mesto se polažu mošti drugog, tek preminulog monaha. Ovaj čin svetogorski monasi nazivaju „smenom straže“.
Lefkada
Masilinovo ulje
i portokali
i limun žut
Uske uličice
posute laticama
trnovit prut
Zvuk mandoline
pa iza ćoška
Kalimera!
Ela, filos!
Banjo, banjo.
Lefkada sunčana
sva.
Lebdim ka moru
dok pevušim
„Koroido“ od
Vamvakarisa!
Radnički prsti
Pod jednim uglom u sobi,
gde se pretapaju svetlost
i polu tama,
dve krute ruke.
Stoje tako
u čvrstom klinču.
Od rada otekli prsti,
na njima fleke i ožiljci.
Ti prsti,
kada se rasklope
daju do znanja!
Života pesnici.
A kad’ ih posmatram
mene sramota
što ih prezirem.
Valjda ih žalim.
Ne znam ni sam.
Samo ih gledam,
razmišljam
i pitam se.
Rima
Pesma da obuhvati
Sve što se obuhvatit’
Može.
Daj Bože.
Muziku, boje
Emocije tvoje
Moje!
Ko je?
Odgovor tražim
Da li ga pesma
sadrži?
To je!
Nađoh u tebi
Svu radost što svet
Pružiti može meni.
Korenu stremi.
Slušajući Branu
Pred ekranom
slušao sam
živu reč mrtvog pesnika.
Reč je plivala ka meni
i menjala stilove.
Malo leđno, pa prsno,
na kraju kraul.
Kako su se stilovi menjali
tako je reč prelazila u stih,
iz stiha u strofu
pa u pesmu.
Udavio sam se u njima,
Petroviću!
Večno ćeš me progoniti
kraj malog ekrana.
Hrabre reči, stih i pesme
koje daju meni žara,
žive reči izgovorene
glasom mrtvog gospodara!
Šetnja
Nešto me steglo
u grudima
dok sam išao u susret ljudima.
Ljudima čija imena
ne znam, ljudima na
kojima ne beše smeška!
Decembarski vetar
unese mi jezu
pa stegnute grudi
još više zatežu.
A ja pokunjen
koračam sporo,
i svaki mi korak
zbori baš ovo!
Te reči što
koraci zbore,
to oni dozivaju
ime Tvoje.
I tako idem,
ne znam ni gde sam.
Pratim ti ime
pa posta pesma!
Minimalizam
Po koja reč,
da opiše stanje.
Još koja,
da preobrati vreme.
Udarac od olupinu,
čelična buka.
Magla kroz ravnicu,
osećaj zvuka.
Umršene misli
kao slušalice.
Odnekuda dolaze
psi lutalice.
Sedim u stanu,
pucketanje žara.
Dim cigarete,
pepeljara stara.
I slika na zidu
crno-bela.
Na njoj đed i baba
zagonetnih čela!
