Možda je sve počelo baš te hladne večeri. Sudbina ima svoje znakove. Zastala sam, iznenađena: na mestu reke koja teče – sante leda. Podsetilo me na to kako se sve menja, čak i kad u mojoj glavi stoje stare slike. Naravno da je zima učinila da se reka pretvori u nepomičnu masu. Ali, voda čeka. Ona zna da će uskoro nastati promena, i da će sa toplotom ona postati još veća i snažnija. Jača i od zime, i od svih okolnosti. To je čovek: strpljivo čeka, i onda, u pravi čas, nosi sve pred sobom. Nije li voda osnovni uslov života? Možda sam i ja čekala tu toplinu, da opet pokažem svoju snagu.
„Mama, šta to gledaš?“ moj Zlatni Dečak prekinuo mi je misli. Povukao me za ruku, pa ponovio pitanje, sada već zabrinuto.
„Ništa, samo vodu.“
„Vodu?“
„Da, ovo je voda, zamrznuta, kao…“
„Kao sneško?“
„Da, kao sneško.“
„I kao ti?“
„Ja?“
„Kao ti, sada.“
Nasmejala sam se, verovatno i jesam izgledala zamrznuto.
Da, verujem da je tu sve počelo. Posle ove ledene večeri, došlo je naglo otopljenje. Sneg na obali isčezao je, sante na reci popucale i otopile se. Reka se vratila u svoje tečno stanje. Ali, ja nisam. Osećaj zaleđenosti nastavio je da me prati. Čak i kad sam htela da se nasmejem – nisam mogla; čak i kad sam htela da zaboravim – nisam mogla. Mislim da je retko ko to uspeo, a da je prošao kroz sličan pakao. Moraš doći u takvo stanje, da ne primećuješ, da je nestalo ono što najviše vredi, ono što jedino ima smisla, ono što boli. Ja u tome nisam uspevala.
Ista ta voda kojoj sam se divila, odnela ga je. Nemušta reka i dečak koji ne ume da pliva. Rekli su da ga je, verovatno, neko gurnuo, ali da nije bilo ”tragova vidljivog nasilja“. Nisam mogla da ga pogledam, kad su nas pozvali. Možda je on i želeo moj poslednji zagrljaj, ali ja nisam mogla. Ostavila sam to mužu. Ostavila sam mu svega toga previše, podgrevajući mu osećaj krivice: da nije, tog popodneva, imao poslove, ne bi dete ostavio ženi koja ga je čuvala, a ona ga ne bi odvela na Kej, a onda ga to drugo dete ne bi gurnulo, i onda… u viru ovih optužbi, ni on se nije snašao. Otišao je iz stana, ali ne zbog mojih optužbi. Na sudu je rekao, tiho: „Ne mogu više da je gledam tako tužnu. Sve me podseća na njega – njena plava kosa, njen glas…podseća me, svaki dan, da on nije tu“.
Nastao je lom, ali mi se činilo da to neće otopiti zamrznutu reku u meni. Lom se sastojao od nepravilnog ritma izmenjenih stanja: nekad bih samo plakala, puštajući da bol izlazi, a nekad bivala sleđena, otupljena. Dok bih plakala, javljala se čista svest o nestanku voljenog bića, svest da to ništa ne može ispraviti, istina koja ne donosi olakšanje, čak i povećava bol. U otupljenosti, izazvanoj tabletama – međutim, nestajao je bol, ali i svaki drugi osećaj. U tom ludom ritmu očaja i „lorazepama“, osećala sam se bespomoćno i zarobljeno. A onda, vremenom, javila se nova ideja: da je važno, iz svega toga što se desilo, sačuvati uspomenu. Ljudi se prisećaju nekoga, i tako čine da, deo nestalog, ipak traje. Ta sećanja, koja sam sve više prizivala, mala prisećanja na mog razigranog Zlatnog Dečaka, donosila su mi olakšanje. Zvonio je u sećanju smeh, zvonile su prve nespretne reči, zvonio je njegov dodir… Ali, sećanja nisu pouzdana, ona blede.
Počela sam da pišem dnevnik o mom Zlatnom Dečaku. Unosila sam brižljivo svaku njegovu reč, svaku zgodu, opisivala njegov pogled, način na koji je svetlost padala na nјеgovu glavu… Koliko toga sam se sećala, toliko života je tu bilo! A onda, imala sam i taj san, koji me ohrabrio da nastavim sa pisanjem: moj Zlatni Dečak sedi pored reke, i kaže: „Mama nemoj da umreš, dok ti živiš, živim i ja“. A ja mu kažem: „To je teško, bez tebe“, a on govori, kao da je već odrastao: „Ali, dok ti živiš, i ja sam tu… ja ne mogu znati hoću li biti tu kad ti umreš, ali sada postojim.“ Zagrlio me je i rekao: „Nisam mama patio, brzo sam zaspao… Reka nije loša, samo me ponela…“ Ovakvi snovi, nisu mi bila uteha, uvek bi se budila uplakana, sa još jačom svešću da ga nema. Opet, još jače, prisećala sam se njega, posmatrala slike, pisala… I, na momente – bivala radosna, kao da sam uspevala da sačuvam deo njega.
Danas sam, po prvi put nakon nesreće, došla do reke i ne znam da li da nastavim da je mrzim ili da je prihvatim. Jaka je, jača i od smrti – ona traje i izvan naših života, neumitna je. Ona uspeva da se otopi. Da li ću i ja to nekad moći, otopiti se i poteći?
