Jutro. Zubato kao sto kilograma srebra na leđima iskušenika. Na tren pomislim da sam danas, možda, mrtva. Opet. Sve je to pod jebeno „možda“.
Možda sada ništa ne mislim. Možda mi se samo čini da je „možda“.
Možda sada nešto smislim ako upotrebim nož. Reže me jeza. Reže besmislenost svakodnevnih koraka od kreveta do kuninje, od kuhinje do kompa, od kompa do bestraga. Cepaju se misli na sitne froncle osećanja. Reže me, možda, ljubav.
Ili ono za šta mislim da je ljubav.
Kad si usamljen i kad si sam, jedino što ti ostaje je da čekaš. Pod uslovom da te neko drži na toj uzdi. A kad čekaš, onda sputanost.
„Kad se donose velike odluke“, pitam Manitua zanesena lepotom jednog trouglastog vidika koji se razmožava u mojoj glavi. Uvek je tako. Množim zgranutost lepotama koje mi luče žlezde. Čak i kad sam ovako.
Manitu ćuti. Čekanje mu je obojilo grlo u modro. Celo se razlilo u podlive dana koji liče na opekotine po kojima se nataložila još uvek sveža pokorica zaborava. Okončanog.
Ili se bar misli da je tako jer se tako mora. Nije ni to lako. Misliš da je nešto idealno. Skockale se kockice, kad, najednom, u mometu kad se uljuljkaš u svakodnevicu i predaš svojim talentima, naletiš na prevaru. Izdaja je otimanje sna u kojem si trebao da budeš. A skliznuo je i udavio se u moru sa pogledom iz kraljevske sobe na debele smokve i nabubrele kaktuse. I davne sočne poljupce posle pravljenja džema kod suseda. Ili su, možda, bili sočni samo u priči napisanoj pod teretom želje za voljenjem. Ili je sve rezultat ambisa depresije. Čudnovate saputnice inspiracije. Ponekad.
„ Nemoj samo da mi kažeš da je to vreme, vreme padanja gnjile kruške“.
Napokon, posle popijene kafe s melekom i zasladjivačem, Manitu ustaje, ljubi me u tastaturu i u ono mesto iza uva. Zna kako da smiri moje popadale misli po poklopcu nesavršenih i nedovršenih priča.
„ Sve što je zrelo može i da se ubere. Ne moraš da čekaš da padne“, kaže mirno.
I tu je čitava stvar za njega gotova. Muškarac. Ima snage da se propne i dohvati nevolju. Uzme je kao kakvu nepotrebnu stvar i hitne daleko. Makar i po cenu gladi. Njome je kupio slobodu. Jednom davno. Još pre raznoraznih potopa. Pomislila sam kako je iskupšeništvo radost isposništva. Grebe ti s duše, teško i bolno, ali grebe sve ono što je bilo a nisi hteo, i ono za šta se, posle kad prodje, kaže: „Uopšte mi to nije trebalo“.
No, ja znam da sve što je bilo, trebalo je. Sve to ide u fond zrenja. Pa sad, neko uzri učeći od drugih, oprezom i smernim neiskustvom. Mudrošću pokupljenom iz tuđih rana. A neko svaki put nanovo ide za sobom. Za unutrašnjim glasom. Pitanje je koliko inteligencije staje u prazan hod.
„Da“, kažem, „no nisam toliko porasla da mogu da se propnem do najviše grane da se uberem.“
„ Za takve ima prečica“, kaže moj filozof smeškajući se i potura mi tronožac da se popnem.
„A šta ako ne stanem lepo, zateturam se i padnem?”
„ Ne brini, uhvatiću te ja. Hajde samo zamisli da je već sve završeno i pogledaj se iz tuđih cipela. Vežbaj to svaki dan. Pa kad uvežbaš, umećeš samu sebe da uhvatiš. I da mi se dodaš kao čarolija. Snaga ljudska je u zamišljanju. Ono podstiče delanje. Ono podiže. Jesam li ti kada rekao da je sve reč?”
„ I da ne brinem. Treba samo da je oslikam. Snagu“.
I idem tako jutrom kao pijani stranac i klatim se. Pokušavam da uravnotežim činjenice i ovo ludo srce koje pršti po venama. Vojničina je to. Izdržaće. I razmišljam o tome kako me prati od malih nogu reč „hrabra“. Epitet, etiketa, epoleta. Mnogo joj jutros teško olovo. Uprtiću ga na leđa, pa da vidimo „ko kosi a ko vodu nosi“.
