№ 25
izlazim iz restorančića
u kojem smo redovno pili kafu
(zapravo, ja crni čaj s mlekom,
ti kapućino)
razgovarali, svađali se,
ćutali
radili već nešto
u rana prepodneva
hodam gradom
baš je sparno i nekako teško
kao pred letnji pljusak
dolazim do zgrade
u kojoj smo nekad
zajedno živeli
sa dućana u prizemlju
skidaju tablu
na kojoj je još od 1921. pisalo
„časovničar“
radnici kažu
biće sad tu menjačnica
malo dalje je parkić
jedna devojčica
od pet – šest godina
na ljuljašci
govori
u mobilni telefon
mislim
kako bi danas izgledala naša deca
da smo ih imali
pirka
letnji lahor
tek toliko
da može lakše da se diše
i da se košulja ne lepi za kožu
idem senovitom stranom ulice
gužva je u gradu
kao pred neki praznik
ili bombardovanje
svi vuku kese pune hrane
toalet papira
kutija cigareta
možda se nešto i dešava
ali ja o tome ne znam ništa
na klupu u parku
gde sam te pre toliko godina
prvi put zaprosio
ne sedam
(prosio sam te više puta
i uvek si me odbijala
s više
ili manje takta)
uostalom
i velike lipe
koje su bile okolo
neko je posekao
samo su panjevi
ostali
malo dalje je
i onaj ogroman tržni centar
pred kojim sam znao
da provedem sate
čekajući da izabereš i kupiš
nešto apsolutno nepotrebno
pa da nosim pakete
kući
gore
izgleda sa severa
dolazi oluja
biće kiše
nadam se
da malo odahnemo
dan-danas ne mogu da se setim
kako sam
taksijem, autobusom ili tramvajem
od surčinskog aerodroma
pa sve do rozarijuma na novom groblju
doneo sićušnu zapečaćenu kutiju
koja je stigla iz zemlje u koju si emigrirala
kutiju
sa onim što je od tebe ostalo
№ 9
kamioneti
vozila za dostavu
zveckaju boce mineralne vode
u kartonskom sanduku
poneki prolaznik
rano jutro
u novinama ništa
kao i obično
kafane za imućne ’boeme’ otvaraju vrata
čuje se iznutra tih razgovor
dok se aparati za kafu zagrevaju
odozdo
odozgo
sa svih strana
mrmori grad
tu je samo ova klupa
što žulja
sa drveta sleće gugutka
delimo kiflu
ptice mogu neverovatno mnogo da pojedu
№ 11
gledam te
kako odlaziš
niz prazni kilburn high road
hodajući
ko zna,
možda voliš
drugog čoveka
(eto,
upravo,
pre pet minuta
si ga, mislim, zvala
možda probudila
vratila se s osmehom
sa telefona)
istina
nisam ga nikada video
mora
da je mnogo bolji
bože
bojim se
da ti se nešto
ne desi
u ovoj ulici
ima svakakvih
tipova
№ 14
posle jedne od onih naših revolucija
pitam dete, devojku, ženu – radi u kafani
zašto se toliko raduje
reče
nikad nisam bila na moru
možda ću sad moći
i ode
lebdeći kroz prostoriju
pitam se
da li je otišla
na more
no svejedno
sa radija kubanska muzika
neko uz to pleše pije ljubi
neko plače
moja najmlađa ćerka ima smeđe oči tamnu kosu
deca neće da se igraju sa njom
kažu joj da je ciganka
pa onda ona prekrštenih ruku na grudima
šeta sama po dvorištu vrtića
kad ne može da pojede cveklu
vaspitačica joj kaže
ma koga uostalom briga šta ćeš ti jesti
i da li ćeš uopšte jesti
sa radija i dalje kubanska muzika
i dalje neko plače
№ 16
sećam se
portobello road
gde sam te prvi put dotakao
da ti skrenem pažnju
na jednu lepu fasadu
prolaznici
beže od kiše
a prodavci voća
zatvaraju tezge
sećam se
crkvene porte
gde smo slušali
najtopliju tišinu
sećam se
gledam te dok spavaš
usana nekako napućenih
dišeš duboko
osluškujem
čaršav
preko tvojih bokova
nežno
ocrtava
interesantno
ne mogu da se setim
kakve su ti bile
obrve
sećam se
drvoreda
što seče vinograd
vetar duva uporno
polako hodamo
držiš ruku
u džepu mog kaputa
razmišljam
dok te još nisam upoznao
zvuči glupo
ali
stvarno mi je nešto nedostajalo
sećam se
tvojih pisama
blaßblauefrauenschrift
koja si ostavljala svakog jutra na jastuku
dok još spavam
sećam se
kako strpljivo čekaš
dok ja stojim
ispred tri moneove slike
potom
gledam te kako plešeš
uz muziku
sama
naše duge šetnje
po ulicama oko covent gardena
sećam se
u vozu
spavamo isprepleteni
putujemo
naša mala soba
za bogate turiste
iznad café de la paix
preskupo ali ti si tako želela
trg
puno ljudi
sećam se
jedne ploče
što svira iznova
i iznova
(tom waits, closing time, mislim)
sećam se
držim te za ruku
jer si uplašena
onda
restorančić kojem sam zaboravio ime
ali bih ga i danas
zatvorenih očiju
pronašao
ćutimo
satima
uz bocu vina
dođavola takvo ćutanje je ružno
a ovu knjigu
sam kupio one subote
čekajući da završiš kod frizera
ulice su bile vlažne
od noćne kiše
ili su to bili perači ulica
rano jutro
još uvek malo prohladno
posle smo zajedno
otišli na kafu
pa je nismo popili
jer smo malo vikali
jedno na drugo
pa nam je nakon toga
bilo neprijatno
sećam se
zalivaš cveće
pevušiš
da bi bolje raslo
crvenih obraza
posle posla
ispijaš konjak „na eks“
bunim se
hej
imaj poštovanja
to je dobro piće
sećam se
proleća u grčkoj
kad si me treznila
sirćetom i maslinovim uljem
odvratno
tako su te posavetovale
susetke
tako one muče
svoje muževe
a onda leto
izgoreli od sunca
dahćemo u sobi
s velikim vlažnim peškirom
preko nas
šapatom: slušaj
prosto zuji koliko je vruće
uveče
sedimo na terasi
uz hladni chenin blanc
tad smo ga otkrili
posmatram tvoj profil
skidaš cipelu
da istreseš pesak s plaže
a tvoja noga
mala
bože kakvo je to stopalo
sećam se
svađaš se sa konobarom
jer mi je doneo pogrešno piće
ne ono koje sam naručio
vodimo ljubav
uz uključen televizor
ljubavni film
učim te svoj jezik
govoreći poeziju naglas
vidim
sediš na ivici kade
dok se brijem
utrljavaš neku kremu
na lice
podloga za šminku
tako nešto
skupljaš opalo lišće po dvorištu
samo lepe primerke
još uvek se desi da poneki list
ispadne iz knjige koju nisam davno
uzimao u ruke
sećam se
izlaziš u drugu sobu
da telefoniraš
a ja se pravim da čitam novine
berzanske izveštaje
bože mi oprosti, kako sam bio…
sećam se
našeg psa
skoro štene
kojeg smo svakog jutra pronalazili na krevetu
između nas
sećam se
kad si prvi put otišla
gledao sam kroz prozor
na praznu ulicu
noć
i plakat za kaubojski film
prekoputa
radijatori u sobi hladni
bojler u kupatilu
šišti
i tvoje oči
koje sam video čim zatvorim svoje
sećam se
mirisa tvoje odeće
koju si zaboravila u ormaru
jedne velike kartonske kutije
pune fotografija
bože šta li sam uradio s njom
u kojoj su li se selidbi
izgubile
sećam se
i mirnih večeri
ti slikaš
ja pišem
ili čitam
sedeći u beržeri
sećam se
cveća koje je stizalo
svakog jutra
kasnije otužno mirisalo
po čitavom stanu
možda je trebalo da pitam
ko ga šalje
možda
noćni zvukovi
tvoje disanje
a ispod prozora
pijanci pevaju
prigušeno
sećam se
odlaziš
„negde“
a ja te požurujem
da ne zakasniš
pravim se da ne znam
onda
iz bolnice se vraćaš sama
sa plavim
tamnoplavim
kolutovima ispod očiju
trebalo je nešto reći
znam
dok me nema
spakuješ svoje kofere
torbe
nesesere
ponešto je moralo da se stavi
čak i u pletenu korpu za pijacu
sećam se
ćutiš dok te pitam
sećam se
ćutim
nakon tvog ćutanja
gledam kroz prozor
čujem kako ostavljaš svoj ključ na kuhinjskom stolu
otvaraš vrata stana
sećam se
kako te udaram u lice
ta ruka će celog života praviti isti pokret
a ti plačeš
unapred
№ 19
moj tata ima tužno lice umorno tri para naočara koje menja zavisno od situacije moj tata zagledan u reku lagano puni lulu razmišlja o nečemu što se nije desilo moj tata nije lep nije bogat ali ženio se nekoliko puta moj tata se čudno osmehuje sam sebi dok šeta knez mihailovom ulicom sa rukama na leđima kao neki penzioner razmišlja o partiji šaha koju je započeo jutros preko elektronske pošte sa prijateljem iz šangaja moj tata kako izgleda čitavog života voli jednu jedinu ženu moj tata čita deset novina i skoro dve knjige dnevno i nije pametniji od toga bar tako kaže moj tata ima trideset dve varjače svaku za poseban sos on luk seče brže i sitnije od neke bake tetke ili ujne uzgred moj tata povremeno krišom plače kao seckao je luk a onda prošapće na nekom stranom jeziku ode mladost moj tata zatvorenih očiju prepoznaje koje vino su mu sipali samo ako ga pomiriše a dok piše tiho pevuši ariju iz neke opere koju ja nisam ni slušala moj tata je nekad svakog dana jahao a sad samo tužno gleda konje u manježu ili hipodromskom padoku moj tata ume da dugo ćuti ili da dugo priča moj tata zna svakojake sitnice koje vam nikada u životu neće zatrebati moj tata uvek zna gde mu je koja knjiga u biblioteci i šta na kojoj stranici koje knjige piše iako mu biblioteka izgleda prilično neuredno i natrpano moj tata obožava pecanje ali nikad nije kupio štap za pecanje moj tata prima puno pisama i paketa sa knjigama i časopisima iz različitih država pa ga poštar ne voli a ja subotom skidam markice sa koverti i slažem ih u album moj tata u snu govori na francuskom grčkom kmerskom ili nekom drugom meni nepoznatom jeziku moj tata skuplja plišane medvediće tobože da se deca igraju kad dođu moj tata piše naliv perom koje puni zelenom tintom iz male bočice moj tata gaji cveće ali mu svaki fikus i svaka ljubičica čak i običan ruzmarin uvenu za dve nedelje moj tata nosi somotske pantalone džemper i sako od tvida kaže da mu je udobno ali samo izgleda odrpano moj tata voli da dok šetamo kroz dorćol objašnjava ko je živeo u kojoj zgradi šta je radio čime se bavio koji arhitekta ju je podigao meni je to dosadno moj tata popodne kuva čajeve sa bergamotom jasminom ili vanilom služi ih uz kolačiće sa pekmezom ili medom i veoma retko priča priče o putovanjima moj tata ne nosi sat kaže ne treba mu i nigde ne žuri zato povremeno i kasni moj tata voli da igra tango ali to se ne igra sa ćerkama a i noga kuk i kičma ga bole pa ima izgovor moj tata malo spava puno sanja ustaje pre svitanja i obavezno dremne posle ručka petnaestak minuta budi se kad priđem i šapnem mu kukuriku moj tata ume da piše i levom i desnom rukom podjednako moj tata ne voli da sprema kuću ali je kod njega uvek bolesno čisto moj tata ne voli ni da pegla ali su mu maramice uvek savršeno ispeglane moj tata voli mačke ali nema mačku moj tata po zidovima ima puno slika i crteža konja koje mu poklanjaju prijatelji slikari tropski šešir i čuturice od metala drveta presovane kože moj tata izlazi napolje sa štapom jer pao sa konja sav se polomio moj tata poznaje imena i mirise raznih lekovitih biljaka moj tata na pijaci provodi po dva tri sata birajući povrće moj tata ne tuče decu osim ako guraju dva prstića u struju moj tata je kao mlad preplivao savu kod ušća kaže da mu sad to ne bi palo na pamet moj tata je nekad davno kao student arheologije iskopao mnogo starih grobova ali nije našao ništa zlatno ili mnogo vredno samo nekakvu keramiku bronzu i kamenje moj tata je silne godine proveo na južnim morima ne znam gde su ta mora valjda negde na jugu tad je naučio da jede štapićima i još svašta moj tata ne voli da ide u posete radije prima goste u svojoj kući pa ih onda tera da jedu a kod njega hranu niko ne odbija moj tata ume od papira da napravi kapu brodić i čašu – žabu ne ume moj tata objavljuje knjige ali od toga para nema pa mora da piše i za radio ili novine moj tata povremeno izgleda tupavo kao da ništa ne razume i da nema pojma ni o čemu ali sigurno ga neko negde voli i za njim tuguje a ja imam skoro jedanaest godina pa znam te stvari moj tata je jednom seo u katran na obali dok smo se sunčali pored reke strašno uprljao nove pantalone morale su da se bace moj tata predveče čita sa lupom u ruci moj tata je jednom upao u bazenčić sa zlatnim ribicama u botaničkoj bašti dan-danas pričaju posetiocima kao najbolji vic da se jedan pesnik kupao u tom sićušnom bazenu moj tata se razvodi kad mu žena makar jednom sredi papire na pisaćem stolu moj tata gleda stare crtane filmove i smeje se više nego deca moj tata izgleda hipnotisano kad sviraju korsakofa moj tata je najveći stres u životu doživeo kad mu je crko šporet moj tata voli da pušta zmajeve na vetru svakog proleća kupuje novog zmaja i već godinama ide u skadarliju da na dan poezije zvanično pusti vodoskok dok neki drugi ljudi dižu zastavu moj tata je srećan čovek iako se to na njemu ne vidi baš svaki dan moj tata je veliko dete ma koliko to sakrivao onim naočarima sa početka pesme
№ 28
znam da je jablan pod tvojim prozorom
već propupio
pustio mlade listiće
da su magnolije i lale
prekoputa
procvetale
ipak
u širokom luku
obilazim tvoju ulicu
i ne znam zašto
setim se onog divnog zaveta
izrečenog nekad davno, davno
„moje će telo čekati na tvoje ispod nekog kamena“
gde
kroz koje su to bušne džepove
nepovratno poispadala
ona jutra
i tmurna
i topla
svakakva
naše večeri
uz čašu vina
tihu muziku
i međusobne poglede
s malo sunca u očima
one noći
kad sam potpuno smiren
staložen
ležao šćućuren uz tebe
s druge strane
istina je
još uvek mi uspeva
da vratim osmeh na lice
ponekoj ženi
da povremeno neka od njih
čak dođe
sve do mog predgrađa
samo da bi mi dala čokoladu
donela kolač od voća
bocu vina
ili neku novu knjigu
popila šolju čaja
ili kakvog drugog pića
„život ide dalje“
kažu pametni ljudi
ali
bojim se
ove slike
što se vrte po čitavu noć
čitav dan
ovu rupu u mojoj utrobi
ovu prazninu
neće izlečiti ni vreme
ni savremena medicina
znam ja
mnogo toga smo i propustili
namerno ili nehotice
da učinimo
jedno za drugo
znam to, znam…
rominja neka sitna
prolećna
kližem se niz lorkinu ulicu
(trebalo je davno da kupim nove cipele, očigledno)
dolazim doma
hranim kornjaču
sedam u fotelju
strogo vodeći računa
da ne posmatram onaj ugao sobe
u kojem je stajao tvoj pribor za slikanje
štafelaj
platna
boje
kistovi
i slično
na stočiću pokraj mene
boca
čaša
jutrošnja nepopijena kafa
i vaza sa onim čudnim žutim cvećem
kojem nikako da zapamtim ime
i koje sam sinoć
(evo, stidim se)
ukrao za sebe
u parkiću
prekoputa
pušim cigaretu
gledajući u neodređenom smeru
izbeglica
u dvanaestom stoleću moji preci su morali da napuste svoj dom
i pobegnu na sever
od ljudi kojima nije odgovaralo kako oni misle
i kako govore
u petnaestom stoleću moji preci su morali da napuste svoj novi dom
i pobegnu na istok
od ljudi kojima nije odgovaralo kako oni misle
i kako govore
u sedamnaestom stoleću moji preci su morali da napuste i taj dom
i pobegnu na jug
od ljudi kojima nije odgovaralo kako oni misle
i kako govore
u devetnaestom stoleću moji preci su ponovo bežali
ovaj put ka zapadu
od ljudi kojima nije odgovaralo kako oni misle
i kako govore
rođen sam u dvadesetom veku
živeo sam u trideset sedam zemalja
jezik kojim sam govorio i pisao više ne postoji
(umesto njega tu su sad četiri jezika)
ali nikog više ne zanima ni kako ja mislim
ni šta govorim
a dom se zagubio
negde usput
