Kao da ni dana nije bila odsutna iz svoje kuće, baba Vitorija svakog je ljeta stajala kraj špahera i kuhala. U velikoj teči koja je pamtila i bolje dane, strpljivo bi miješala šalšu za moje omiljeno jelo, manistru na pome.
Usput je sebi u bradu nešto pjevušila i hladila se Slobodnom starom desetak dana. Drugi dan pekla bi paprike s češnjakom, ili kuhala brujet od ugora i kumpira. Kad bi se ujutro koji od ribara vratio s dobrom ribom, baba bi užgala vatru pod pelegrinkom i pekla ribu na gradele. A mama i ja, kad smo iz svoje vale vidjele da je put Veloga mula prošao vapor, znale smo da se bliži vrijeme za spremit stvari od kupanja i uputit se doma na obid.
Ni u dvor još nismo ušle, a već nas je dočekao raskošan miris pečene ribe. Kao slikar kistom, baba je grančicom ružmarina po ribi pažljivo premazivala maslinovo ulje, teško otpuhujući na žarkom zvizdanu, sva uznojena u crnom.
„Ma, mogle smo ručat` manistru, a ne da po toj vrućini pečete ribu!“ govorila bi mama.
„Ala, ala, ništa to meni ni teško. Ti Cico, moreš izrizat` kruv i učinit` salatu. Pa ćemo lipo obidvat`, a posli svaka po bevandu i Bogu fala.“
Onda bi nas tri sjele za stol i polako guštale u ribi. Baba je pričala kako je did Marin, prije nego sam se rodila, pa za to i ne mogu znati, kuhao juvu od kamena.
„Kakvu juvu od kamena, od kojeg kamena?“ pitala sam u čudu.
„E, to ti je, ćerce, bila juva od jute nevoje. Na škoju zima, u vrtlu ničesa, a na more ne moreš. Dica plaču gladna, triba jin dat čagod za izist´.
Onda bi dide u našemu lipomu, čistomu moru ubra koji kamen, stavija ga u teču i kuva. Doda bi kapule, luka, papra, začinija maslinovim ujem i na kraju šaku bigula ili angriza. Kamen bi pustija svoju slast i svi smo lipo jili. I kad ničeg nije bilo, more je davalo. Kamen za juvu. Nanare i lupare za učinit toč, pa skuvat manistre usuvo. Lipo je naš dide kuva, on ti je i na brodu kuva za druge. Njegov je brujet bija za prste lizat!“
„E, to znam… od ugora, u onoj crnoj teči u kojoj ti kuvaš šalšu.“
„E, u toj. A ja san u mojemen vrtlu uvik mogla ubrat` koju pomu, kukumar, selen, kapulu, kumpir. Jedino je zimi bilo grubo. Zimi smo živili od manistre i pulente. I dvi, tri slane srdele. Točalo se kruvon uje i kvasina. A vidi nas sad koju lipu spizu jemamo, a?!“
Nakon tih ljeta na otoku, tragala sam za zaboravljenim okusima babine kužine nadajući se sve vrijeme, da će se kao dobri duh iz boce ipak odnekud pojaviti, budem li dovoljno strpljiva. Okus babine šalše, guste i slatke, tamnocrvene i masne od ulja tražila sam u dobrim restoranima, u raznim gradovima, spravljali su je vrsni kuhari mijenjajući povremeno začine ili vrstu tjestenine, ali onaj babin okus uvijek je izmicao. Šalšu sam i sama često kuhala birajući najbolja ulja i najzrelije pome, ali nikad nije ispala kao ona iz djetinjstva, koliko god pokušavala nisam uspijevala pogoditi onaj puni okus savršeno usklađene kiselo slatke nijanse, s kapljicom jedva osjetne trpkosti na kraju. Možda je cijela tajna bila u staroj teči i pjesmama koje je baba pjevušila miješajući. A možda u modernoj kuhinji i nije moguće stvoriti okus koji se tako prirodno, sam od sebe dogodi u staroj kužini u kojoj se kuha na minijaturnom rešou, bez tekuće vode i samo onda kad u vrtlu dozriju najslađe pome. Ipak ne odustajem nego nastavljam potragu za okusima ljekovitim i za srce i za nepce, a s druge strane, gdje god da krene, čovjek se ionako nikad ne može previše udaljiti od djetinjstva.
Naposljetku, neka hrana je puno više od hrane, u njoj ima glasova i boja, svjetlosti, glazbe, slika i filmskih prizora. Tek kad se to dogodi, recept je pogođen, a tanjur živa priča, jednako uzbudljiva u svakom novom pričanju i kušanju.
Dok smo tako nagnute nad teču sjedile u staroj kužini u Maslinici, vani pržio zvizdan, a unutra zveckao pribor za jelo, još se jedno čudo događalo pred našim začuđenim očima. Baba Vitorija se za tih par dana provedenih u svojoj kući pretvarala u ženu sasvim drugačiju od one koja nas je onaj prvi dan dočekala u Splitu. Nasmijana i brzih pokreta, dodavala bi pjate, vadila salatu, lijevala bevandu u čaše govoreći: „E, za ovo san ja živila! Da jopet dojeden u moju kuću i da sidin za mojin stolom. Ma da mi je niko cili Beč da i još po Pešte povr`, ne bi mi bilo lipo ka doma! S Marijon Terezijom ne bi se minjala!“ A ne bi ni trebala, jer tog trenutka baba je, nadgledajući jesu li nam pjati puni i ide li nam u slast to šta je skuvala imala oreol pravog kraljevskog veličanstva. A ja, onako masne brade i ljepljivih prstiju, komadom kruva skupljala sam šta je ostalo na dnu pjata i trljala sve dok nije postao tako čist da ga baba nije ni morala prati.
“ZRNO SOLI, KAPLJA MEDA”
