O ŽENI KOJA DOZIVA IZ TREŠNJAKA
Vas znam od detinjstva,
nemojte reći da su vam nesreće donela nevremena.
Vi ste tako lepi,
a vaša kuća je sada prazna.
Vi ste ustuknuli pred neobuzdanim udarcima
ovog prozaičnog života.
Vi ste tako lepi. I vaša koža je glatka.
Kao rumen sen ruže.
Sada se spotičete o sudbinu,
kao o ivičnjak.
Morao sam vam reći,
da tako krhka žena,
ne bi trebalo da spava,
otkopčane košulje i otvorenih dlanova.
Divio sam vam se još kao
četvorogodišnjak.
Sećam se jasno da je bilo tako.
Vi ste sada klecnuli pred grozomorom,
ali je vas ne osuđujem niti imam šta protiv vas; –
ja tu ne spadam.
Trebalo je još da vam predočim:
da ste naokolo,
uvek svoje pokrete izvodili
zanosom, rujno –
kao kroz jutarnji vetar.
Vazduh oko vas je oduvek mirisao na narandžu.
Ta, šta vi ima da izgubite pred njima
kada je vaša senka nežnija od mora?!
Oni vam jedino mogu zavideti.
A i vaša stopala su i dalje, tako da kažem, meka.
Vaši koraci su još polučujni,
vi ste tako nesvakidašnja pojava
i mogu samo da vas odlučno prekorim:
Ne plašite se ispraviti vrat
kada prolazite pored njih
vi, biće nepatvoreno, nežno.
GRAMOFON
laži baroka
Plesalište
u gradu Ur, u Međurečju.
U razlivenom vrtu, u siluetami rokokoa.
List, potonuo u zalazak,
pada na jagodice.
Nevesti.
Ona je iz Kampanje!
Doplivala je gola do narandze.
Miriše njena raznobojna plava.
U ushićenosti,
zaboravila bi –
na plesalište.
Dopala bi se gola od narandže,
sa najtišom melodijom kineskih ptica,
krhki list optočen zalaskom;
Tišina prikradanja,
ritam,
golo oko, siluete,
slavuj u kavezu, tiha rodna bol.
Rokoko
dama,
gola naslikana –
njena koža je boje plave, vitice
limunovog drveta.
Telesnost gorka!
Isečene kriške jabuke,
u plesalištu,
na tanjiru.
Počinje pljusak.
U rasečenom vrtu,
u Persiji, grad Ur.
CAREVNA
U mrtvoj potopljenoj šumi
susretali smo se
Olga B. i ja u magli jutara u predvorju nekog
busenima sena ocvetalog polja i izgorele trave
Ona beše gola i potpuno bosa
šljunak osenčen vlagom kao dodirivaše njene bele pustinje
Sa ciganskih raga ispod niz drum
stihove koje čuh i reči
oboriše mi pogled i dotaknuše naborano lice
u pesmi toj
dodirivah nju i njene pene
uz pogled oboren i mesečine
U procvetaloj noći
nabijenoj mirisom duda i nehotičnog sećanja
Kroz nasukane ravnice
crnim talasima neka reka zapljuskivaše trave
CRES
Ivi H.
Sredinom
avgusta
ili jula
Naleti
mojih strasti
Cres
nepoznate godine
Majka
akrobata
otac
moreplovac
Ti
dete
mraka
cirkusa
boriš se sa ramenima
Imaš
stopala
žene
Hodaš
unazad
Cres u šumi jela
NA PRSTIMA
Tvoje
grudi
od kore
Kašlješ
Znoj ti
miriše
na dunje
Na korzou
Ukraijnka
igra na gitari
Iz ružičnjaka
vri tvoje
čelo
Zastavši
zadržavaš dah
MESEČAR
Tuguje jezero nebom
i vrba
Talasi
još nije mrak
Škripe
vrata
Vri
trg
Hodaš
dok ne zaspiš
U PUTNIČKOM STANU
Ti i ja
u pljusku
jedemo badem
po smoli
usoljenu ribu
preko usana
Ti u hulahopkama
pružaš ruke
držeći
bokore ljuski
jabuka
Jutro je
ogrezlo
u soli
Vučeš prst
po tanjiru
zrikavci
zriču
BERLIN ČETRDESETPETE
Tri žene sede na steni kamenom panju
guduri ždrelu nehajne hladovine
zaudara bakar i čaplje u sjaju drže svod
vade zelenkaste papirne didrahme
da žene jedna drugoj pokažu
strune kao izvezene kose
Tamo u daljini galebova čuje se top
dolazeći svod vojske sa Urala
tri žene sede na kamenom panju
gledajući u svod kao da je od vode
Po barama nežne cvetaju aprilske lipe Berlina
kukuruzovina još neposejana miriše iz polja
nisu iz vazduha isparile ni jesen ni zima
ni svodovske piruete
bela labudova pera po provaliji pozornice
nedohuktala zaspala
razbijena u staklu
Žene sede kao na platnu naslikane
ruž od karmina na opušcima već u bari leži
smeju se jedva
senke se ocrtavaju na licima
stegnutim od grča
Jedna preko kolena drži vrat ždrala
U ponoć
zapovednik sa Pankova uzviknu
oganj
INDIGO
U bašti lampa soli probijeni bregovi pehara
devojče iscepanih sukanja sukno žala od vode
ždrebe golubice na gnezdima oblaci malarije
bolesnici poslati u vagonima
Violet-indigo fabrika mraka
dvorište na sandalama
žabe boginja Peruđe nebrisana sapunica sa prepona
prag bola izdisaj vruć miris noćne vatre
U pristaništima talasi Visle reke istočnih polja
mirom pokazane rane na licu ravan osmeh dečaka
u crvenilu luke u boji Sunca
Tirkizna nit od ramena do ramena
ruku uperenih ka severu
bolnički provalni cvet sa lokvanja
ugriz poljubac riza
u šipražju
polja kokosa
U raljama sa juga
urme husara sa brodova mleka
kreča vodoskaka Salem-kupatilo u šinama
noćnih ruža nemoćnih ugriza gorgost trešanja
jabuka saća
Od Fride… čeka ga čeka na raskrsnici neba i mleka i žitnica
indigo lampe u močvarama poharane okom
babmusov list
dor vrha prsta plamenovim vrhom prsta užasa
Magle za cvrkut ptica iz Istre
zacarelih ptica
sa Manarole –
so Bergama
Potopljeni bregovi korala
na ulicama pariski psi
sitnice
kao šapati Parižana
otopljenog tabana i oteklih plikova Parižana
Parižanka žmuri Sunce joj reže lice punog kokosa
uzdah vazduha jesenjih ulica i smirne
Na ulicama crvene ptice
Po pijacama gospođice od šećera
smola iseckanih kajsija koštice u vodi
oblutak nokta zbijen u breskvu
Ukrasna paprat pored puta
u žaru virtaž vansaga i ptica krilatih žena majmuna
koraci otvorenih kostima sa crnilima palate
peska sa Dina ostavljenih u neredu lučkih garsonjera
Svetluca u oblacima isparenja kraj labudova
indigo magala prozora vazduha
plavi podsmeh močvrom plutali brod –
plavetnilo utopljeno ćilibarom
tako da da plamti
CRVENI STAN
Alini
Vino kaplje na potpetice
Sa tvojih bakalinskih usana
Vodiš u vetrove tvoga stana
Kći luke
U crvenom stanu svaki dan
Mi pijemo vino vino pomešano sa ugljem
Kćeri Lune
I ne priliči nam tad
Da se sećamo stvari
Jer mi pospano znamo
Da su nas ljubili
U ruke
Grudi odaju razvrat
Spokojne od maštanja
Teskobe
Nesna
Kći luke
Ti nisi ipak samo obična žena
Crna si kao tvoja ugljenasta kosa
Kćeri Lune
Samo umočen šapat u čaj
Kao u nekakve tvoje tajne
Znaj da ti mirišu ruke ruke
Kći Lune kći Lune
Izmišljaš sklapaš
Od crvenila mraka
Kći Meseca kćeri luke
