Te noći kad ostarim
Rešiću ukrštene reči,
ostaviti šifre da se talože među talasima noći
u kojoj se ne prepoznajem.
Pričaću sa tobom koliko ne volimo sneg.
O vejavicama bojažljivih misli što proleću u pogrešan čas.
I kolko je vreme posle nas primilo boju korozije.
Pričaću sa tobom koliko je dobro sresti se sa mnom u monologu
posle otkinutih minuta u noći koju volimo sa najtišim bremenom…
Te noći kada ostarim znaćeš ono što moje ćutanje ne ume da izgovori…
Te noći kada ostarim potrčaću ka putu kolevke
koja će me roditi sa nesanicom manje nego večeras.
Potom, zapitaću se koliko su jutra ostavila pečate,
rađajući me iznova i iznova.
Te noću kada ostarim, znaću ništa i sve.
Tad me zovite drugim imenom.
Možda…
Ana, ili Marija.
Кako god.
Obe u meni pišu istu priču sa drugačijim krajem.
Granica
Šta to beše granica?
Tanana linija između dobra i zla.
Šta čuvam?
Jedno srce u kome mesta nisu rezersvisana.
Jedina granica između mog i tvog imena
je pali mraz što nam je ruke svojim injem okupao.
Moramo li ja i ti da vodimo rat i mir…?
Nostalgija… Čežnja, zaspala u prizoru sutona.
Kasno je buditi prošlost.
Teško ostati budan u novo svitanje.
Nedostaje zrno nade da se napiše dan.
Kad bi znao šta to beše granica…
Razmak između želje i realnosti.
Razlika između lica mog i tvog,
razlika stranca u muku.
Balans između dobra i zla.
Slasti i gorčine.
Tanana je linija između ljubavi i mržnje.
Prag koji se neprimetno prekorači.
Prag koji se prekorači jednom, korak koji pada unazad.
Hodam po toj žici, ja cirkuski akrobata.
Teško je rešiti kvadratnu jednačinu između istine i laži.
Pokušala sam, ali mi ne ide.
Polja na šahovskoj tabli su zauzele figure.
Uzalud su pokušaji, drhtaji .
Poda mnom otvorena je zemlja.
Odustajem!
Plameni jezičci mi peku stopala.
Na sto su postavljene karte.
Koga da volim?
Kojim jutrom da se budim?
Pregorelo ognjište se ne može upaliti.
Daleko su moje želje od same mene.
Potpisujem
Ako primetiš da prolazim
i ne vidiš da te ne vidim, znaj da je to slavuj skinuo
svoju prvu pesmu.
Dobro znaš da slavuji ugrožavaju decu.
Osećam to na svojoj koži.
Ne brini, nisam više dete, kroz belege otrgnulo me jutro
od šapata mesečine.
Naposletku, ti želiš da se rodiš kroz mene u belini pesme.
Svoje rođenje ovekovečiš melodijom kiše koja pada po nama.
Ovekovečuješ je, kao što galeb ovekovečuje svoj let nebom.
Jutru svojim prisustvom zadaješ rane.
Teške. Neizlečive. Potpisujem!
Bližiš se sutonu kome je potreban spas on gladi mraka.
Od ljudi.
Mnogi su, mnogi, gladni ljubavi! Osećam to na svojoj koži.
Ona zahteva akvadukte kojima će proteći.
U nama, čula za ljubav su umrtvljena. Presušena.
Slutim da žališ ranjenu belinu jutra.
Zato, ako vidiš da odlazim, nije zbog samog tebe.
To je zbog mene u meni.
Zato, ako me vidiš da odlazim i ne pozdravljam te,
to nije zbog mene same.
Zbog mene u tebi. Tebe u meni. Potpisujem!
